Silazak u Limb

Tu smo mi i prazan prostor,
u praznom se ne zna tačno gde smo,
a prostor se trude da ispune zveri:
one bivaju sve veće,
njihovi kosturi rastu,
duga se krzna po ledini vuku
i vetar im trese mlohave glave –
mešine što podstiču požar
poslednjih ljudskih zdanja.

Čudovišta se teturaju,
ne zna se njihova vrsta,
slična su ulju kad se prospe,
jezičina im ko vlažno rublje po nama
i preko svega mastilo nepismenog mraka.
Čudimo se kako nam pogled još radi
i savetuju da se sklonimo pod zemlju;
nije baš rat, al pođi da se skriješ
među bivšu gamad
što nam sad izgleda veselo i čedno
u poređenju... sva su poređenja pala
i oko je svačije razrooko.
Ko zna gde su vrata?
Božansko poslednju poruku šalje
preko mrklog mraka.

Ta se poruka više ne probija
ni kao nož do našeg srca, jao!
No tamo u dnu sale, gle,
otvaraju se vratanca na rupi miša
i mala svetlost i mali stvor
hoće svom snagom da se probiju ka nama!
Nek dođe taj spasitelj najmanji,
taj miš na vidiku –
naša velika nada!